Ako jedno jaje ima 80 kalorija, jedno parče tonus hleba oko 50 i pola šolje jogurta sa 0.5% masti ima oko 40 kalorija; to znači da mi je za današnji dan ostalo još otprilike 330 kalorija…
A da li je to zapravo i previše ako uzmem u obzir da sam pre dva dana bila takoreći primorana od strane majke da pojedem pola parčeta torte? Istina, jesam se ceo dan juče i celo jutro danas kljukala zelenim čajem kako bih otresla taj osećaj slatkog koji mi se lepi za telo.
Ali da li je to zaista dovoljno?
Mislim da ću danas da odem u jednu dugačku šetnju, od bar 10k koraka, to će me malo smiriti. Glad koju osećam je neizdrživa, ali sam ujedno na nju jako ponosna.
Kada sam sita ili bar malo manje gladna, već se osećam kao da nešto nije u redu sa mnom, ne osećam se kao da sam sebi dovoljno lepa.
Posmatranje mojih koščatih prstiju me čini jako srećnom. Njih mogu da posmatram u javnosti, a da niko ne pomisli da se nešto čudno pipkam ili da sam luda kao kada dodirujem svoje ključne kosti ili kukove.
Prestala sam da se družim sa svim prijateljima koji su mi zamerali to da moja kilaža i izgled ne izgledaju “zdravo”. Šta je uopšte “zdravo”? Možemo reći i da je osećati se zdravo subjektivna stvar. Kao što je i osećati se “lepo” subjektivna stvar.
To što meni većina tih prijatelja koje sam odstranila iz svog života govori da ne izgledam “lepo” samo govori o tome da su oni ljubomorni na to kako izgledam i da im smeta što sam ovoliko mršava.
Da mogu, da imaju snagu volje, svi oni bi se menjali sa mnom, sigurna sam u to.
Takođe primetila sam da mi mnogo smeta kada drugi ljudi govore o anoreksiji ili kada čujem da još neko namerno mršavi i da neće da jede. Ko su oni umislili da su? Na anoreksiju gledam kao na svoju bolest. Ona je samo moja i ko god pokuša da bude anoreksičan neće uspeti, jer sam ja ta koja je bolja u anoreksiji.
Međutim, čini mi se da sama anoreksija nikada nije zadovoljna sa mnom. Njoj smeta što je usvajam kao svoju jer joj se čini da nikada neću biti onliko mršava koliko njeni standardi nalažu. Koliko kila treba da izgubim da bih bila zaista dovoljno anoreksična? Koliko mršava treba da budem da bih se osećala dovoljno bolesno? Da li ću ikada biti dovoljno dobra, dovoljno savršena da ona bude zadovoljna sa mnom? Za mene je svaki gram dole, svaki broj odeće manje uspeh, ali mi se čini da to njoj nikada neće biti dovoljno.
Činilo se kao da možda ipak, nekad, u nekom momentu, bih mogla sasvim da je zadovoljim i da tu stanemo sa mršavljenjem i restrikcijom unosa hrane. Činilo se kao da kada dostignem baš toliko kila, kada baš u toj meri budem imala “thigh gap”, kada mi se baš toliko budu videle ključne kosti, ja uspem da stanem i kažem sebi: “ Dosta je bilo, dovoljno si mršava. Sada možeš prestati.”
Danas mogu da kažem da se to nikada nije desilo.
Taj momenat nikada nije došao, niti će ikada doći. Za perfekcionistu kao što sam ja nikada ništa nije bilo dovoljno dobro i uvek se tu pomaljalo neko nezadovoljstvo. Upravo je to bilo ono što me je držalo u kandžama anoreksije sve ovo vreme. Ne ona, ne ja sama, već ta potreba da budem savršena, da pokažem da mogu još, da mogu bolje, da mogu da budem još bolja, još savršenija.
Prošlo je dosta vremena i ciklusa maltretiranja, nejela i dugih iscrpljujućih šetnji pre nego što sam shvatila koja su prava pitanja koja bi trebalo zapravo sebi da postavim.
Koliko treba da izgubim kila da bih se usudila da potražim podršku i pomoć? Da li sam zaista spremna da živim ovako ceo svoj život, opsedajući se hranom, svojim izgledom, brojem koraka, kalorija, izbegavanjem situacija u kojima me neko može “na silu” nahraniti? Da li ću ikada biti zadovoljna ili će uvek biti to “još malo”? Da li su izgled, hrana i opsesija zaista važniji od drugih stvari u životu kao što su ljubav, porodica, priroda, studiranje i karijera? Da li zapravo postoji savršen izgled i savršena kilaža?
Zar uvek mora bolje? Zar uvek mora više? Kada ću zaista biti zadovoljna onim što imam i odvojiti minut da uživam u stvarima i trenucima u kojima se upravo sada nalazim?
Anoreksija me nije naučila kako da budem srećna i kako da zaista volim svoje telo, ali me naučila tome da:
- napamet znam broj kalorija skoro svake namirnice,
- da mogu odokativno da procenim gramažu hrane i
- da znam koliko kalorija troši koja aktivnost.
Ove “veštine” su korisne ako hoćete da smršate, ali naučila me je i dosta ne toliko korisnih stvari…
Pre svega, naučila me je da se neke hrane treba plašiti i da se hrana deli na “zlu” i dobru i da neku hranu treba izbegavati po svaku cenu.
Naučila me je da moje telo nije vredno ljubavi ukoliko nisam gladna.
Naučila me je da je osećaj krivice nakon jela sastavni deo mog dana i svakog obroka, a nije me naučila kako da se sa tom krivicom i nosim.
A onda sam ja samu sebe naučila da ako mi treba pomoć, da je moram potražiti sama i da je moram pronaći u sebi.
Zaključujem da uprkos tome što mi je uništila odrastanje, postoji dosta stvari zbog kojih sam zahvalna anoreksiji.
Inspirisala me je da upišem psihologiju, nađem način da se izlečim i da napravim svoj pristup u suočavanju sa njom. Inspirisala me je da govorim o njoj, otkrivam njene podmukle tajne i što je najvažnije, ubedim druge da joj ne treba verovati.
Poučena iskustvom, shvatam da će možda to biti težak zadatak uzimajući u obzir koliko je meni vremena trebalo da ubedim samu sebe da mi ona zaista ne donosi skoro ništa dobro, ali mislim vredi pokušati.
Da li si spremna da se suočiš sa anoreksijom?
Više o mom pristupu možeš saznati ovde.