Anoreksiju je nekada teško prepoznati… ali sve one koji se bore sa njom muče slične stvari:
- Koliko namirnica si izbacila iz svoje ishrane jer misliš da će te baš te namirnice ugojiti?
- Koliko si puta ove nedelje preskočila obrok ili si pojela mnogo manje hrane nego što bi u suštini trebalo imajući u vidu tvoju visinu, kilažu i fizičku aktivnost?
- Da li si prestala da unosiš određenu grupu namirnica (npr.ugljene hidrate)?
- Da li ne jedeš uprkos tome što si gladna?
- Da li ne jedeš uprkos tome što uporno mršaviš?
- Koliko često proveravaš koliko imaš kila?
- Koliko se puta u toku dana pogledaš u ogledalo i vidiš da bez obzira na to što jedeš manje, čini ti se kao da tu ipak ima masti koje, po svemu sudeći, samo ti vidiš?
?Iako uporno paziš, brojiš i meriš šta jedeš i dalje se osećaš loše u svom telu. Jedine dobre, a ujedno i poražavajuće vesti za tebe predstavlja manji broj na vagi.
?Kada sam prvi put uobličila sve ove misli u reči i to ispričala svom psihologu on mi je oprezno rekao da verovatno bolujem od poremećaja u ishrani koji se zove anoreksija. Ta reč je za mene bila dosta strana, kao da se to samo može desiti poznatim ličnostima ili devojkama od 20+ godina.
Verovatno sam tako mislila jer sam imala samo 14 godina kada se sve to desilo. Istina, anoreksija se češće javlja kod devojčica u mlađem dobu ali je moguće da se javi kod bilo kog uzrasta i pola.
Sve to na stranu, ali kako je to moglo baš meni da se desi? Koliko znam, anoreksija je bolest od koje boluju manekenke ili balerine. Istina, jesam rekreativno išla na balet, ali to za mene nije predstavljalo ništa specijalno. O baletu sam razmišljala kao o svakoj drugoj aktivnosti na koju roditelji pošalju svoju decu…nešto poput fudbala, plesa ili odbojke.
Tada nisam znala da nije neobično da od anoreksije često boluju osobe koje se bave bilo kakvim sportom, bila osoba koja trenira rekreativac ili ne.
Čak i kad uzmemo sve to u obzir, ja se nikada nisam osećala kao da sam izgubila ,,dovoljno’’ kilograma i kao da sam ,,dovoljno’’ bolesna.
Donja granica normalnog BMI-ja (Skraćeno od Body Mass Index koji možete dobiti tako što podelite kilažu osobe sa kvadriranom visinom izraženom u metrima *BMI = kg/m2) je 18.5. Osobe koje imaju anorkesiju najčešće imaju BMI manji od tog minimalnog iako nije neophodno.
Istraživanje Fornija i saradnika je pokazalo da u nekim slučajevima anoreksije čak i gubitak 5% svoje telesne težine može implicirati neki oblik poremećaja u ishrani. To znači da
Neuhranjenost ne mora nužno biti uslov za anoreksiju.
Štaviše, osobe koje su ranije imale anoreksiju i uspele su da se oporave, sa samo blagim ponovnim gubitkom na kilaži, mogu se opet vratiti u bolest.
Po DSM-V (što je skraćenica za dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje), goreopisano ponašanje je potrebno da traje bar 3 meseca da bi se mogla ustanoviti anoreksija. Bez obzira na to, iz iskustva znam da je za imenovanje nekih oblika ponašanja u vezi sa ishranom patološkim, potrebno i mnogo manje vremena.
Tačna kombinacija simptoma zavisi od osobe koja ima problem: njene istorije odnosa sa hranom kao i mentalnog sklopa.